Početkom ove nedelje predstavnica Amity-ja, Nadežda Satarić je zajedno sa Draganom Dinić iz Gerontološkog društva Srbije, Nenom Šantić iz Udruženja penzionera Stari grad i Marinom Stojadinović, novinarkom Radio Beograda i urednicom emisije „Doživeti stotu“, bila u poseti Pirotu. Pirot je grad na jugoistoku Srbije, sa 50-tak hiljada stanovnika, od kojih 14,5 hiljada njih živi u 70 seoskih sredina.
Bila je to divna prilika da se sretnemo sa članovima Udruženja penzionera Pirot, da razgovaramo o njihovim aktivnostima i da razmenjujemo iskustva na temu kako unaprediti kvalitet života penzionera i drugih starijih lica. Uživale smo u njihovom programu upriličenom za nas iz Beograda, kojimsu nas sa mladima iz Pirota, razgalili divnim pevanjem i recitovanjem. Imaju glas slavuja.
Dale smo doprinos i lokalnoj televiziji gde smo učestvovale u snimanju TV serijala emisija na temu: „Da ne bude otpisanih“. Tu smo delile naša iskustva iz oblasti starosti i starenja i iskustva iz zalaganja za poboljšanje položaja starijih generacija u društvu.
Ljubazni domaćini su nam obezbedili posetu Muzeju Ponišavlje, u kom nas je kustos muzeja upoznala sa mnoštvo detalja o kući u kojoj je muzej smešten i o postavci u istom.
Saznali smo da kuća porodice Hristić- Konak malog Riste, uglednog Pirotskog trgovca, predstavlja najbolje očuvani spomenik tradicionalne arhitekture iz sredine XIX veka u Pirotu.U njoj je smešten muzej. Svojom lepotom i graditeljskim karakteristikama premašuje granice Srbije i čini deo kulturne baštine Balkana. Zahvaljujući činjenici da je ova kuća zadržala autentičnost i atmosferu srpske patrijarhalne kuće poslužila je ekipi filma Zona Zamfirova kao prostor za snimanje istoimenog filma. I mi smo uživale u ambijentu i sa interesovanjem posmatrale izložene eksponate. Na predstavnicu Amity-ja poseban utisak je ostavilo saznanje o značenju šara i motiva, kao i boja na pirotskim ćilimima.
Nju je interesovalo i da poseti neko selo na Saroj planini i da razgovara sa nekim od starijih osoba. Naravno to joj je i omogućeno pa je ona sa novinarkom radio Beograda išla u selo Orevicu, koje je udaljeno 12-13km od Pirota. To je jedno od 30-tak pirotskih sela u kome živi manje od po 30 stanovnika. Bile smo u poseti kod baka Zlate (72godine), koja živi sama, jer je udovica postala sa svojih 25 godina. Imala je jednog sina, koji je preminuo 2013.godine, tako da sada ima samo unuka od njega koji sa svojom porodicom živi u Nišu. Baka Zlata je inače rođena u ovom selu tu se i udala i živela do 1976.godine sa mužem, kada su se preselili u Pirot gde je radila u vunari- prela vunu punih 36 godina, do penzije. Danas opet živi u svom selu, sa 8 mačaka a imala je i lovačkog psa koji je uginuo. Prima penziju, koja iznosi 30.000 dinara. Kaže da uspe od te penzije da pomogne ponekad i svog unuka koji je dobio bebu. A njoj i ne treba mnogo. Još uvek, kada vremenske prilike dozvoljavaju, poseje malo krompira i zasadi paradaiz i krastavce u baštu. Ali ove godine, to nije uspela jer nema vode, bila je suša celog leta i onda ništa ne uspe. Poslužila nas je i orasima, kaže da ih sakuplja sama.
Kaže da je život starijih ljudi u Oreovici težak, jer nemaju prodavnicu, ni poštu, ni zdravstvenu stanicu a ne dolazi ni autobus u selo. Nema škole, jer se godinama ni jedno dete nije rodilo u selu a najmlađi stanovnik od njih 26 koliko danas tu živi, ima 54godine. Prosečna starost žitelja sela je gotovo 71.godina. Ona nema ni vodu u kući već istu donosi sa česme kod zadružnog Doma, koji odavno služi samo za lepljenje umrlica, onih kojih odlaze.
Baka Zlata je srećna što utorkom dolazi poštar u selo pa tako plati dažbine državi, da ne mora i zbog toga u Pirot. Za potrebe odlaska kod lekara ili za nabavku namirnica, koristi taksi, pa je jedan odlazak do grada košta 1.400 dinara.
Na pitanje ko joj najčešće dolazi u posetu, sa osmehom na licu kaže da je najredovnije posećuju šakali, iako ih ona ne priziva. I oni traže šta će da pojedu, kaže. Ali baka Zlata ih se ne plaši. Upali svetlo i sa metalnom šipkom koju drži kraj vrata izađe u dvorište i lupa u plehano bure, pa oni tako pobegnu.
Ne žali se ni na šta, iako se ponekad oseća usamljeno. Mnogo se obradovala našoj poseti, jer je mogla sa nekim da se „sita“ ispriča. Baka Zlata je samo jedna od mnogih starijih ljudi koji žive u selima koja izumiru, a ti ljudi zaslužuju mnogo veću pažnju od strane lokalne zajednice i društva, jer ne žive svi svoje staračke dane u dostojanstvu, na koje imaju pravo.
