Koliko li se hiljada puta baka Rozlica popela preko 10 stepenika da bi ušla u kuću u kojoj živi od svoje 17-te godine a danas joj je stota godina života? Nekada je u tri koraka istrčavala jureći iz bašte do velike sobe gde je stajala kolevka u kojoj su prve mesece života provodili njen sin, pa kćerka, zatim i kasnije dok su odrastali i otišli svako svojim putem. Sin nije više među živima a kćerka i sama ostarila živi u drugom selu daleko od majke i retko je posećuje. U kuhinji, na baka Rozličinom kredencu, poređane fotografije, odavno već prašnjave i izbledele, njenih unuka i praunuka, potomaka koji žive koje kude. Rozlica živi sama.

Obradovala se našoj poseti, iako nas nije očekivala, pa nije ništa kako reče, pripremila za posluženje. Na pitanje kako se bori i kako živi, umesto odgovora kreće iz sobe sa mačugom u jednoj ruci, pridržavajući se drugom za gelender te polako silazi niz stepenice kuće, stare možda koliko i ona, da bi nam pokazala šta sve radi i kako živi, u ovim njenim godinama. Reče da se plaši da ne padne u krevet, jer kuda bi onda, kada nema na čiju pomoć da računa. Gledamo baštu u kojoj je već odavno nikao pasulj, krompir je već okopala, i sa ponosom nam saopštava da su ostale samo još dve vrste za kopanje. Tu je i rasad paradajza i paprike, koje baka Rozlica lično proizvodi i sadi. Saginje se i bere struk nane, da nam da, da osetimo kako lepo miriše, i priča nam da ne kupuje čaj iz kesice već ga pravi od svoje nane. Potom nas ova krepka starica odvodi do bunara, iz kog uz pomoć vioglava vadi vodu, da bi nas poslužila hladnom i pitkom koja, kako reče, „dušu krepi“. Baka Rozlica je samo jedna od samohranih starijih osoba koje danas žive od socijalne pomoći države u Svrljiškom selu Prekonoga, koju smo posetili da bi joj predali humanitarni paket pomoći u namirnicama hrane i sredstvima za higijenu, donaciju od Međunarodnog kluba žena iz Beograda.

Posetili smo i baka Krstenu, kojoj je nedavno jedan brat umro a ona ostala sama da brine o drugom koji je bolestan. U njenom dvorištu, stare zapuštene poljoprivredne mašine svedoče da je to nekada bilo domaćinstvo gde se baš, baš radilo. Sada, od svega, u dvorištu su ostale samo rascvetale ruže, nekoliko kokoški i jedna patka.

Poseti i poklonu se obradovala i 80-godišnja baka Smilja, koja takođe živi sama. Dočekuje nas sva u crnini i sa suzama u očima, žaleći sudbinu što su joj oba brata pomrla a ona ostala sama, bez igde ikoga. Na zidu kuće, stoje sveže umrlice sa fotografijama, koje je podsećaju na srećnije dane. Njene krupne šake svedoče koliko je dana i godina provela u nadnici, radeći kod drugih, okopavajući tuđe njive i imanja. Kaže, takva su bila vremena, šta je ona mogla drugo bez škole raditi. Danas, i ona živi od socijalne pomoći.

Ove starice su samo neke od starijih osoba koje smo posetili a oni koji su sličnoj situaciji a žive u raštrkanim selima Labukovu, Plužini, Drajincu, Drajinovcu i drugim došli su do Svrljiga taksijem, kako bi preuzeli pakete pomoći, pošto autobusi u ta sela idu samo jednom nedeljno. Pričaju nam kako im je najveći problem kada hitno treba otići lekaru u Svrljig ili Niš.

Koleginice iz Centra za socijalni rad, koje su nam i pomagale u realizaciji ove akcije, pričaju koliko im nedostaju servisi podrške za odrasle i starije, koji više ne mogu da žive sami bez pomoći u lokalnoj zajednici i u svojoj kući. Nemaju gde da smeste osobe sa kombinovanim smetnjama niti duševno obolele. Nema razvijenog ni domskog ni porodičnog smeštaja. Nedavno, kažu da su se obraćali svim državnim ustanovama u Srbiji, za smeštaj jedne starije osobe i od svih su dobili negativan odgovor.

Ništa bolja situacija nije ni u Merošini, gde smo takođe odneli pakete za najugroženije iz sela Brest, Baličevac i Rožina. Oni nemaju ni servis pomoć u kući, ni klub za starija lica, ništa.
I posle dva dana, dok pišem ovaj tekst odzvanjaju mi u ušima reči koleginice iz Centra: „Sanjam noću tog korisnika u strahu da mu se nešto ne desi pa da nastrada. Sva krivica biće na nama, a mi nemoćni.“(misleći na Centar za socijalni rad). Nije ni malo lako danas biti star, biti bolestan a živeti u siromaštvu bez porodične podrške, i to ne samo u Svrljiškim i Merošinskim selima, već bilo gde u Srbiji.

Zato mi uporno godinama ponavljamo i zagovaramo za neophodnost razvoja servisa podrške za život starijih u svom stanu, svojoj kući, u svojoj lokalnoj zajednici? Dosta je učinjeno na tom planu ali još uvek ne i u svim lokalnim zajednicama.

Zahvalnost dugujemo gospodinu Vojislavu Lukoviću, diplomiranom slikaru, što je išao sa nama i zabeležio fotoaparatom ovu našu akciju.

Nadežda Satarić