Naša predstavnica bila je jedna od uvodničarki na jučerašnjoj tribini u Kragujevcu, povodom obeležavanja Međunarodnog dana tolerancije, koju je organizovalo Udruženje za pomoć osobama sa autizmom Kragujevac, u Školi za osnovno i srednje obrazovanje “Vukašin Marković”.
Nadežda Satarić je, u obraćanju publici, navela neke od primera kada smo mi tolerantni:
- kada prihvatamo drugačije od sebe – one koji se od nas razlikuju po uzrastu, po materijalnom stanju ili socijalnom statusu, po nacionalnosti, po bolesti, po boji kože po mišljenju…). Razlike su bogatstvo. Bez razlika mi ne možemo razviti odnos prema drugima. One nam pomažu da razumemo koliko je svako od nas različit i koliko je svako od nas u manjini, a da svi zajedno možemo postati većina koja će u razlikama videti vrednost i koja će prema razlikama razviti pozitivan stav.
- kada se družimo iako smo različiti.
- kada se pristojno vladamo.
- kada rešavamo sukobe bez nasilja – na prvom mestu porodične sukobe, ali i sve druge, sukobe sa decom, sukobe sa kolegama na poslu, sa starijima, sa mlađima… Kada je sukob takav da ne možemo sami međusobno da ga rešimo, treba naći treću stranu, u koju mi sukobljeni imamo poverenja, kao nepristrasnu – koja će imati ulogu posrednika.
- kada umemo da slušamo i da razumemo sagovornika.
- kada imamo osećaj odgovornosti prema drugima
- kada imamo poštovanje prema drugima – ako mi druge ne poštujemo ne možemo očekivati da oni poštuju nas
Povezanost sa drugima i stvaranje tolerantne zajednice su najviše vrednosti svake osobe, a prirodno je da sticanjem tih vrednosti imamo više razumevanja za razlicitosti i postajemo tolerantniji.
Objašnjavala je i zašto smo ponekad netolerantni prema drugima ili drugačijima:
- Zbog nepoznavanja ili nedovoljnog poznavanja nekog fenomena ili pojave – ono što nam je nepoznato to nam uliva strah –nekada možemo imati predrasudu prema nečemu jer nismo bili u prilici da razumemo drugu stranu medalje.
- Zato što smo to naučili u porodici, u školi, radnom ili nekom drugom okruženju.
- Zato što nam ne dostaje visok prag tolerancije koji je neophodan za normalne međuljudske odnose.
Porodica je prva grupa u kojoj, putem socijalnog učenja, stičemo bazične stavove i vrednosti, a zajedno sa njima i predrasude. Kasnije, ulogu naših socijalnih učitelja preuzimaju vršnjačke grupe, školske i sve druge, čiji članovi vremenom postajemo: profesionalne, prijateljske, političke, verske, nacionalne…
U završnom delu izlaganja, govorila je o značaju međugeneracijskog dijaloga za veću toleranciju prema najstarijima.
“Činjenica je da je međusobna netolerancija često prisutna u različitim oblicima, npr. postoji netolerancija mladih prema starijima, ali i obrnuto, starijih prema mladima. Uglavnom, ta netolerancija je posledica stereotipa i predrasuda koji vladaju i kod jedne i kod druge uzrasne grupe. Mladi starije uglavnom doživljavaju kao ljude „čije je vreme prošlo“, sebične, škrte, dosadne, džangrizave, depresivne, bolesne, senilne… Smatraju da stariji ne mogu da usvajaju nova znanja i uglavnom ih povezuju sa ružnoćom.
Stariji, sa druge strane, imaju nerazumevanje prema mladima i doživljavaju ih kao „neznalice“ koje se prave da sve znaju, zatim kao bahate, zatim da ne slušaju starije, da neće da rade a hoće ’leba bez motike’, da spavaju do podne,… Razlog ovome je, svakako, i u nedovoljnom poznavanju pojedinaca iz jedne od starosnih grupa, specifičnosti i karakteristika života „one druge“.
Nedostaje međugeneracijski dijalog – njega često manjka i u samim porodicama, u kojima su roditelji uglavnom zauzeti brigom o obezbeđivanju minimuma za preživljavanje, a deca za to vreme, prepuštena društvenim mrežama, video igrama, ulici… Važno je da svi unapređujemo međugeneracijski i generacijski dijalog jer nas on sve obogaćuje i čini boljim ljudima, boljim roditeljima, boljim kolegama, boljim komšijama…”
Inače, bili smo posebno uzbuđeni i zadovoljni kada smo od dr Tatjane Simić, direktorke škole “Vukašin Marković” saznali da i nakon 7 godina od završetka Amity projekta “Zadržimo ih kod kuće”, predah smeštaj za decu sa smetnjama u razvoju, senzorna soba, kao i prevoz dece kombijem na izlete i do zdravstvenih ustanova i danas funkcionišu. U tom projektu koji smo, pod pokroviteljstvom AgroInvest fondacije i World Vision realizovali u periodu od 2009 do 2011, u seoskim sredinama Kragujevca i još 4 susedne opštine, jedan od partnera nam je bila i škola “Vukašin Marković”.